Архиве за категорију ‘Вести’

Preživeli smo mnoge diktature, pa ćemo i ovu demokratsku
Aleksandar Karađorđević prvi put priča o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije…
Piše Veljko Miladinović, foto Igor Pavićević
Na početku razgovora podsetili smo prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića da je ove godine prošlo tačno 25 godina od kada su građani Jugoslavije mogli da čuju šta ima da kaže jedan Karađorđević. Podsetili smo ga na čuveni intervju u zagrebačkom magazinu Start 1989. godine. Pošto smo ga podsetili na taj veliki intervju koji je uzburkao socijalističku Jugoslaviju, rekli smo mu da bi bilo dobro da sada da jedan „takav“ intervju. Prestolonaslednik Aleksandar se nasmejao. I dao je intervju-retrospektivu ovog vremena provedenog u Srbiji, u kome prvi put govori o svom odnosu sa svim državnicima u poslednjih deceniju i kusur. Govori o Đinđiću, Koštunici, Tadiću, Vučiću i Nikoliću, i iznosi malo poznate detalje o „drugovanju“ sa Titovom porodicom, kojim su se daleko od očiju javnosti izmirile dve istorijske Srbije.
Sećate li se vašeg intervjua za Start iz 1989. Godine? Kako ste se osećali kada ste se prvi put obraćali narodu u svojoj državi? Da li se sećate kako su tada, uopšte, došli do vas?
Da, sećam se. Počelo je u Sloveniji 1989, kada su me prvi put intervjuisali za Mladinu i ponovo za Start u Hrvatskoj. To je započelo buduće kontakte, intervjue i komunikaciju sa Srbijom. Dok je padao komunizam u Rusiji dobijao sam mnogo faksova – to je bilo vreme faksova, kada nije bilo i-mejlova – od ljudi koji su želeli da se u bivšoj Jugoslaviji uspostavi demokratsko uređenje. Dobijao sam pozive da se uključim u demokratske procese. Uvek sam odgovarao da sam spreman da pomognem. I jedan od tih poziva je bio od jednog novinara koji me je pitao da li imam vremena da uradimo prvi intervju za jugoslovenske medije. Naravno da sam se obradovao. Bio je jako fin, ali je bilo i problema. On mi je izneo da narod plaća cenu komunizma, ali da je isto tako platio cenu za ono što je radio četnički pokret. Ja sam odgovorio da je demokratija najvažniji faktor, i da narod izabere šta želi. Osećao sam se dobro zbog otvaranja medija…

Široke mase ljudi u Srbiji su bile duboko ponižene potpisivanjem Trojnog pakta, bez obzira na bilo kakve razloge za to, i to nezadovoljstvo viđeno 27. marta bi eksplodiralo na ovaj ili onaj način, čak i bez bilo čije podrške. Pojam časti je tradicionalno duboko usađen u našem narodu
Mi smo imali jako dobre odnose i sa Jovankom Broz, iako se to ne zna. Ona je bila naša komšinica i vrlo interesantna žena. Bila je teško bolesna. Otišli smo prvi put 2002. godine kod nje u posetu, na čaj, i pričali smo skoro četiri sata
Dok sam živeo u inostranstvu, pomagao sam da se organizuju konferencije za pomoć ujedinjenoj opoziciji. Bile su tri konferencije i Đinđić je dolazio svaki put. On nije zaboravio to prijateljstvo, i tri do četiri dana nakon što je postao premijer, zvao me je i rekao: „Vratite se, čekam vas, i veliko vam hvala za pomoć koju ste nam pružili“
CEO TEKST U NOVOGODIŠNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA
KOJI JE NA KIOSCIMA OD 25. DECEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU KOJE JE DOSTUPNO NA www.novinarnica.net/nedeljnik
Naredni broj Nedeljnika na kioscima u četvrtak 8.januara

19/12/2014

Ове године навршило се сто година од избијања Првог светског рата. Наши савезници у тој светској катаклизми назвали су га Великим ратом за цивилизацију! Ми Срби сматрали смо га ратом за ослобођење и уједињење Срба и других јужних Словена. Нисмо га изазвали, нисмо му тежили, али смо као народ и као држава на напад одговорили онако како је требало и како смо морали!
Све државе и народи који су имали судбину да у том ратном вихору учествују, вољно или невољно, обележиле су сећање на те давне догађаје, давне временски, а блиске по последицама које и данас сносимо и живимо. И у Србији је учињен напор да се успомени и жртвама ода дужна пажња и признање. Да ли је учињено довољно можемо се слагати или не, али напор није споран, а верујемо ни жеља да потомци не доказују своју савремену штедљивост на захвалности прецима, нити намера да се њихов хероизам не уложи у сопствени политички и етички прагматизам.
Ипак, са великим жаљењем констатујемо да држава, на највишем и високом нивоу, није пропустила прилику да и овај пут демонстрира приврженост лошој традицији титоистичког наслеђа, која подразумева прећуткивање улоге и значаја Краља Петра Првог и Престолонаследника, потоњег краља Александра Првог. Говорити о биткама на Церу и Колубари, а не поменути великог и демократског владара Србије, онога коме су српски ратници положили и одржали заклетву, и прећутати главнокомандујућег те херојске војске, једноставно је непристојно! Треба подсетити да је у првој дефанзивној фази Колубарске битке, долазак старог краља Петра на бојиште у прве линије фронта имао одсудни значај за подизање, у том тренутку клонулог морала војске.
Понашати се увредљиво према њиховом праунуку и унуку, протоколарно га понижавати и оспоравати му право да положи венац током свечаности, не може се правдати потребама протокола. Протокол који налаже непристојност није протокол, то је танка и прозирна магла иза које се крије непоштовање саме свечаности, њеног смисла и садржаја. Да није у питању случајност, показао је и пример изложбе одржане у Краљевском двору 11. новембра, на дан примирја. Изложба под називом „Династија Карађорђевић у великом рату“ је била фантастично посећена, дошао је крем културне јавности, комплетан дипломатски кор, а нити један представник државе.
То се не ради у земљама које држе до себе, ни у народу који себе поштује!
Саопштење потписују:
Арх. Драгомир Ацовић, члан Крунског већа
Мр Душан Бабац, аутор и публициста, члан Крунског већа
Др Душан Т. Батаковић, историчар и дипломата, директор Балканолошког института САНУ и члан Крунског већа
Др Бранко Терзић, ађутант Њ.К.В. Престолонаследника Александра, члан Крунског већа
Академик Матија Бећковић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Aкадемик Душан Ковачевић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Академик Мирослав Гашић, редовни члан САНУ и члан Крунског савета
Проф. др Павле Николић, професор Универзитета у Београду у пензији, члан Крунског савета
Проф. др Слободан Перовић, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Проф. др Драгољуб Кавран, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског савета
Доц др Чедомир Антић, историчар и публициста, члан Крунског савета
Др Милан Париводић, оснивач ФорИнвест, асистент на Правном факултету у Београду и члан Крунског савета
Адв. Ђорђе Ђуришић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Владан Живуловић, дипломирани правник, члан Крунског савета
Г-дин Предраг Марковић, књижевник и књижевни преводилац, члан Крунског савета
Проф. др Коста Чавошки, професор Правног факултета Универзитета у Београду, члан Крунског кабинета
Адв. Владимир М. Гајић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета
Г-дин Милорад Савићевић, дипломирани правник, члан Крунског кабинета

Američki dokumentarac o srpskoj porodici
CNN nahvalio Karađorđeviće
Planeta06:56, 19.12.2014.
Izvor: Kurir
Autor: E.K.,Foto: Dragana Udovičić
Princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije

VAŠINGTON – Uticajni američki CNN napravio je kratkometražni dokumentarac o princu Aleksandru i princezi Katarini Karađorđević, navevši mnoge reči hvale za njih, ali i podsetivši na tešku sudbinu koju je ta porodica doživela od početka Drugog svetskog rata.

U intervjuu za CNN princ Aleksandar je istakao da je svoju zemlju prvi put posetio 1991, a da je uspeo da se vrati deset godina kasnije, kad mu je vlada u Beogradu dozvolila da koristi kraljevske objekte koji su Karađorđevićima uzeti za vreme vladavine komunizma.
- Mislio sam da se nikad neću vratiti. Zaista jesam – priznao je princ Aleksandar.

Casopis Monarchy broj 7

Govor koji se pamti
DIRLJIV TRAG IZ SRPSKE ISTORIJE: Evo šta je kralj Petar poručio vojnicima pred Kolubarsku bitku!
Društvo20:15, 05.12.2014.
Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala

Foto: Wikipedia
Agonija je trajala dva meseca… u blatu, po mrazu, snegu i kiši… stalno na oprezu, stalno u rovu i pod neprijateljskom paljbom… bez sna i odmora… Kolubara 1914. godine… Ova dirljiva priča desila se upravo tada.

Posle meseci konstantnih napada daleko jačih Austrougara, srpska vojska se našla na korak od kraha – bez hrane, odeće i obuće, sa malo municije i, što je najgore, slabog morala. Austrougari su stigli do Kolubare, na bečkom drvoru već se slavila pobeda, a svetski mediji javljali su o propasti Srbije.

A onda je pred Kolubarsku bitku, ostareli kralj Petar sa oba svoja sina sišao u rov. Zabeleženo je da je ovo govor koji je održao iscrpljenoj i umornoj vojsci:

„Deco moja!

Vi ste se zakleli da branite otadžbinu i svoga Kralja, ali ja vas razrešavam zakletve date meni, jer životi, i vaši i moj, pripadaju samo Srbiji za koju moramo sada pobediti ili umreti!

Ja sam došao među vas da je, sa onima koji hoće da se bore za njenu slobodu, odbranimo ili poginemo!

Sad je došlo vreme da mi branimo svoju zemlju, njive, ognjišta. Među vama ima i onih koji su posustali i zato svaki onaj koji ne može, neka slobodno odloži oružje i neka se vrati kući, ja mu praštam.

Ostali, napred!”

Reči narodnog „kralja Pere” odzvanjale su mnogo šire od blatnjavog rova. I, kao u bajci, učinile su nemoguće!

Preporođeni vojnici, odmoreni u skladu sa brilijantnim planom generala Mišića, nezaustavljivo su jurnuli na neprijatelja i potisnuli ga donoseći Srbiji pobedu o kojoj se i danas priča u vojnim školama širom sveta.
Nemačke novine su posle Kolubarske bitke pisale:
„Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja i iz Kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.”
(Dnevno/RTS)

Izvor: NOVOSTI
Narod ništa ne zaboravlja!
Arčibald Rajs | 20. novembar 2014. 18:46 | Komentara: 0
Princ Srbije vrlo mlad na pleća primio breme velikog rata. Ostao na albanskoj obali dok poslednji vojnik nije prošao

Regent Aleksandar sa vojvodama na Kajmakčalanu
PETAR I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da poznajemo ovog velikog patriotu, koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je oživela sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.
Mi imamo u Švajcarskoj jednu patriotsku pesmu, spevanu u jednom kritičnom času po zemlju koja kaže: „Sinovi će biti dostojni otaca, razvijte se zastave, razvijte se zastave!“ Sin je bio dostojan oca i, u njegovoj ruci, zastava se mogla gordo viti! Aleksandar Karađorđević bio je princ-vojnik koji se, ni u jednom času, nije hteo odvojiti od svoje vojske i koji je delio sa njom sve patnje, sve bede, ali takođe i sve slave. U ovom ratu koji je digao tolike narode jedne protiv drugih, bila su samo dva šefa države koji su tako radili: princ-regent Srbije Aleksandar i kralj Belgijanaca Alber. Istorija, a naročito narod to neće zaboraviti.
Princ Aleksandar bio je vrlo mlad kad je celo breme odgovornosti jednog rata, kakav svet nije još nikad video, primio na svoja pleća. Ovaj mladi suveren hrabro ga je uzeo na sebe i do kraja nije klonuo. Očeličen već u balkanskim ratovima, ovaj mladić u 26. godini imao je iskustvo jednog starca. On je prošao kroz sve nesreće, ali to ga nije učinilo ogorčenim nego sažaljivim prema nesreći drugih.
NA PRVOJ LINIJI Najpre u Valjevu, zatim u Kragujevcu i, najzad, u Solunu, princ Aleksandar ostao je u Glavnom štabu sa kojim je svakodnevno sarađivao. Ali on se nije zadovoljavao da tako prati iz pozadine operacije. On je stalno odlazio od Valjeva na front, u prvu liniju, da se na licu mesta uveri o svemu. Na Solunskom frontu on je delio svoje vreme između fronta i Glavnog štaba u Solunu. U ovoj poslednjoj varoši on je živeo u vili jednog bogatog jevrejskog trgovca u ulici Misraki, vili nameštenoj sa groznim ukusom.
Na frontu je princ Aleksandar imao svoju malu kuću – koja je bila škola – u Baču i svoju kolibu na položajima Jelaka, položajima koje je bombardovao neprijatelj. Najzad, pre poslednje ofanzive, engleski general Majli poklonio mu je jednu drvenu kolonijalnu baraku, zvanu „bengalo“, koju je preneo u Bukovik, na podnožju Kajmakčalana, i tu se smestio zajedno sa Glavnim štabom. Pešice i na konju, mogli ste sresti princa Aleksandra svuda na položajima. Većinom ga je pratio samo jedan njegov ordonans-oficir Trifunović, Aca Dimitrijević, Trifunac, Boško Čolak-Antić ili Damjanović.
Regent Aleksandar dao je svojim vojnicima najbolji primer hrabrosti. Neprežaljeni Ogist Bop, francuski ministar za vreme povlačenja kroz Albaniju, dao je o tome sliku jednostavnu ali jedinstvene veličine u svom delu: „Sa srpskom vladom“. Neka mi bude dozvoljeno da ga ovde citiram:
„Na plaži (u Medovi), usred gomile koja vrvi, između zavežljaja materijala koje francuski mornari nastoje do poslednjeg časa da evakuišu, kralj i regent sede na sanducima. Iz svoje barke admiral Trubridž naredio je da im se donesu stolice i duga tri sata oni su ostali tamo, pričajući. O čemu su razgovarali? Šta razmišljaju u svojim dugim ćutanjima, rečitijim od reči? Najposle, torpiljer je spreman i kralj se može ukrcati.
Svi su brodovi otišli, ali regent je ostao na albanskoj obali. Jedan deo njegove vojske još je u opasnosti; on ne napušta svoje poslednje vojnike koji idu putem prema Draču; njihova sudbina biće i njegova.
On prolazi, miran, usred njih; njihova iskušenja ublažava njegova pojava; njihova surova rezignacija očeličava njegovu hrabrost. Bolujući još od posledica jedne operacije koju je morao izdržati nekoliko dana pre napuštanja Skadra, on se teško drži na konju; katkad dopušta da ga nose. Jednostavno, plemenito, on prati svoju vojsku na njenoj Kalvariji“.
„HOTEL“ NA JELAKU Imao sam čast i uživanje da budem na frontu često zajedno sa princom-regentom Aleksandrom i on mi je rekao da smatram njegov logor u Jelaku kao „svoj hotel“, ako tuda budem prolazio. Svaki put našao sam ga orna, jednostavnog, dobrog druga.
Uloga princa Aleksandra prema saveznicima Srbije nije bila uvek laka, naprotiv. U više mahova, govorio sam o antipatiji, čak o otvorenom neprijateljstvu na koje je nailazio Solunski front kod izvesnih saveznika. Princ-regent je bio primoran da se neumorno bori da bi se dobilo bar što je najnužnije da se može održati front i, eventualno, da se može napredovati.
Vrlo slabo podržavan u svom naporu za propagandu i objašnjenje srpske stvari od strane krfske vlade, žalio sam se jednog dana princu Aleksandru, govoreći mu da sam donekle obeshrabren da se borim ne protiv neprijatelja nego protiv inercije prijatelja koji mene podržavaju.
„Jadni moj prijatelju“, kazao mi je princ, „ja radim samo to i radiću to celog svoga života. Svi moji neprijatelji zajedno nisu mi učinili ni polovinu neprijatnosti koliko su mi ih stvorili moji prijatelji“.
Ali, regent je imao muško srce. I on je usvojio devizu francuskog „poalia“: „Savladaćemo ih“, i on ih je savladao. Eto kakva su bila dva velika srpska ratna šefa, duhovni šef Petar I i stvarni šef princ-regent Aleksandar. Oni su bili dostojni naslednici velikih srpskih kraljeva iz Srednjeg veka.
Kraj

Светли лик цара Николаја настанио се у срцима Срба
Извор :Српска православна црква

17. Новембар 2014 – 16:12

Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила на освећењу споменика императору Николају II 16. новембра 2014. године у Београду
Преосвећени архипастири, драги оци, браћо и сестре!
Ево нас, освештасмо споменик руском императору и мученику Николају II, подигнут на прекрасном месту у Београду. Налазећи се данас пред овим спомеником, одужујемо се последњем руском самодршцу, чији се светли лик и име поштује далеко ван граница наше Отабџине, настанивши се у срцима Срба.
У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности.

Ношени таласом патриотизма, првих дана и месеци Великог рата војници су као један пошли за својим врховним вођом. Али касније је наш народ заведен, и одрекавши се цара, Отаџбине, вере, привучен обећањима о социјалном благостању и једнакости, срушио је сопствену земљу и светиње предака. Цар Николај и његова породица су, боравећи у потпуној самоћи у кући породице Ипатјев у Јекатеринбургу на Уралу, сачували своју чврсту веру, посвећеност Богу и љубав према Русији. Оно што ми знамо о последњим данима живота ове породице јесте задивљујуће истински хришћански однос према патњи, понижавању и самој смрти.

У совјетско време у нашој земљи су покушавали да избришу сећање на Императора Николаја II и да оцрне период његове владавине, представљајући људима лик реакционара, који је представљао упориште социјалне неправде и извора свих невоља. Време је ставило све на своје место. Данас у нашој земљи име последњег руског императора многи људи везују за жртвени подвиг служења и посвећености Отаџбини и хришћански дух самопрегора за ближње.
Радује нас што се и у српском народу чува љубав према цару Николају, који је тако много учинио да Србија остане слободна земља. За све Србе руски император је важна историјска личност, изузетна по свом значају. Срби га поштују не само као државника и светитеља Православне Цркве, већ и као заштитника српског народа.
Желео бих да се срдачно захвалим свима онима који су учествовали у припреми, промоцији и реализацији пројекта стварања тог значајног споменика, како са руске, тако и са српске стране. Изражавамо посебне речи захвалности властима Русије и Србије, црквеним великодостојницима Српске Патријаршије, дародавцима и добротворима који су дали свој допринос изради споменика, вајарима и идејним творцима читаве замисли.
Изражавам наду да ће сваки човек који буде долазио на ово место одати почаст и поштовање жртвеној љубави императора Николаја II према Србији и њеним становницима. Уверен сам да ће споменик који је подигнут постати очигледан симбол тесних веза између наша два народа, које се ослањају на заједничку прошлост и садашњост, а усмерене су ка будућности.
Молитвама светог цара мученика Николаја нека сачува Господ у миру, на много година и у благостању, народе Србије и Русије.
САОПШТЕЊЕ САБОРА
САБОР МОНАРХИСТА СРБИЈЕ је поносан што је својим скромним доприносом један од иницијатора идеје за подизање споменика Цару Николају II још 2011 годинe у Београду.Била нам је част што смо присуствовали освећењу споменика Цару Николају II у присуству Патријарха московског и све Русије Кирила, свесни чињенице колико су наша два народа повезана кроз историју и будућност.
Инфо служба

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Обавештење за медије
14. Новембар 2014 – 13:26

Чин освећења споменика цару Николају, у улици краља Милана у Београду обавиће се у недељу, 16. новембра 2014. године, у 12.30 часова после торжествене Патријарашке Литургије у храму Светог Саве која почине у 9 часова.

Овај свечани чин обавиће Патријарх московски и све Русије г. Кирил у присуству Патријарха српског г. Иринеја и великодостојника Српске и Руске Цркве као и високих државних и градских званичника.
• Саопштења
|

Извор:Срапска православна црква
9. Новембар 2014 – 19:37

На позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил учиниће, од 14. до 16. новембра 2014. године, званичну (мирну) посету Српској Православној Цркви.
Патријарх Кирил ће допутовати у пратњи више архијереја и свештеника. Патријарх српски Иринеј, архијереји и свештенство наше свете Цркве дочекаће високе госте на београдском аеродрому Никола Тесла.
Доксологија ће бити служена у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила у петак, 14. новембра 2014. године, са почетком у 12 часова.
Истога дана предвиђени су сусрети поглавара Руске Православне Цркве са највишим државним званичницима, као и додела почасног доктората патријарху Кирилу од стране Универзитета у Београду.
Очекује се, 15. новембра 2014. године, у 10 часова, посета Патријарха московског манастиру Раковици, где би он служио помен блаженопочившим патријарсима Димитрију и Павлу.
Истога дана у 13 часова, свјатјејши патријарх Кирил осветиће на Новом гробљу Руски некропољ и спомен-костурницу руских војника палих у првом светском рату.
У 14 часова поглавари двеју Цркава, у присуству највиших државних и градских руководилаца, осветиће новопостављени споменик цару Николају Романову у улици краља Милана у Београду.
У недељу, 16. новембра 2014. године, са почетком у 9 часова поглавари двеју сестринских Цркава и више архијереја, свештеника и ђакона, служиће саборно свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светога Саве на Врачару.
Овим поводом позивамо сав верни народ да узме молитвеног учешћа у овом, за нашу Цркву, историјском догађају.

САОПШТЕЊЕ САБОРА МОНАРХИСТА СРБИЈЕ
У мају 2014. приликом посете Амбасади Русије предали смо Одлуку Председништава Сабора Монархиста Србије којом је покренута иницијатива за подизање споменика у Београду Цару Николају II Романову.
Позивамо све монархисте и све друге да се придруже овом великом догађају 15. новембра 2014 у 14 часова и увеличају овај догађај и поштовање Патријарху московском и све Русјије Кирилу Русије. Инфо служба Сабора