Архива за новембар, 2014

Izvor: NOVOSTI
Narod ništa ne zaboravlja!
Arčibald Rajs | 20. novembar 2014. 18:46 | Komentara: 0
Princ Srbije vrlo mlad na pleća primio breme velikog rata. Ostao na albanskoj obali dok poslednji vojnik nije prošao

Regent Aleksandar sa vojvodama na Kajmakčalanu
PETAR I imao je veliku radost da se vrati u svoju zemlju slobodan i pobednik, i da vidi da su ujedinjeni, pod njegovim sinom, svi oni koji govore istim jezikom. Narodno ujedinjenje bilo je cilj njegovog života. On je izvršio svoj zadatak i ugasio se, usamljen, ali koliko veliki! On sada spava u onoj crkvi u Topoli, daleko od bučnog Beograda novog stila, u srcu Šumadije koju je toliko voleo. Ali mi ostali koji smo imali sreću da poznajemo ovog velikog patriotu, koji je bio u isto vreme veliki mudrac, mislimo često na ovu lepu figuru koja je oživela sve plemenite i velikodušne osećaje rata za oslobođenje.
Mi imamo u Švajcarskoj jednu patriotsku pesmu, spevanu u jednom kritičnom času po zemlju koja kaže: „Sinovi će biti dostojni otaca, razvijte se zastave, razvijte se zastave!“ Sin je bio dostojan oca i, u njegovoj ruci, zastava se mogla gordo viti! Aleksandar Karađorđević bio je princ-vojnik koji se, ni u jednom času, nije hteo odvojiti od svoje vojske i koji je delio sa njom sve patnje, sve bede, ali takođe i sve slave. U ovom ratu koji je digao tolike narode jedne protiv drugih, bila su samo dva šefa države koji su tako radili: princ-regent Srbije Aleksandar i kralj Belgijanaca Alber. Istorija, a naročito narod to neće zaboraviti.
Princ Aleksandar bio je vrlo mlad kad je celo breme odgovornosti jednog rata, kakav svet nije još nikad video, primio na svoja pleća. Ovaj mladi suveren hrabro ga je uzeo na sebe i do kraja nije klonuo. Očeličen već u balkanskim ratovima, ovaj mladić u 26. godini imao je iskustvo jednog starca. On je prošao kroz sve nesreće, ali to ga nije učinilo ogorčenim nego sažaljivim prema nesreći drugih.
NA PRVOJ LINIJI Najpre u Valjevu, zatim u Kragujevcu i, najzad, u Solunu, princ Aleksandar ostao je u Glavnom štabu sa kojim je svakodnevno sarađivao. Ali on se nije zadovoljavao da tako prati iz pozadine operacije. On je stalno odlazio od Valjeva na front, u prvu liniju, da se na licu mesta uveri o svemu. Na Solunskom frontu on je delio svoje vreme između fronta i Glavnog štaba u Solunu. U ovoj poslednjoj varoši on je živeo u vili jednog bogatog jevrejskog trgovca u ulici Misraki, vili nameštenoj sa groznim ukusom.
Na frontu je princ Aleksandar imao svoju malu kuću – koja je bila škola – u Baču i svoju kolibu na položajima Jelaka, položajima koje je bombardovao neprijatelj. Najzad, pre poslednje ofanzive, engleski general Majli poklonio mu je jednu drvenu kolonijalnu baraku, zvanu „bengalo“, koju je preneo u Bukovik, na podnožju Kajmakčalana, i tu se smestio zajedno sa Glavnim štabom. Pešice i na konju, mogli ste sresti princa Aleksandra svuda na položajima. Većinom ga je pratio samo jedan njegov ordonans-oficir Trifunović, Aca Dimitrijević, Trifunac, Boško Čolak-Antić ili Damjanović.
Regent Aleksandar dao je svojim vojnicima najbolji primer hrabrosti. Neprežaljeni Ogist Bop, francuski ministar za vreme povlačenja kroz Albaniju, dao je o tome sliku jednostavnu ali jedinstvene veličine u svom delu: „Sa srpskom vladom“. Neka mi bude dozvoljeno da ga ovde citiram:
„Na plaži (u Medovi), usred gomile koja vrvi, između zavežljaja materijala koje francuski mornari nastoje do poslednjeg časa da evakuišu, kralj i regent sede na sanducima. Iz svoje barke admiral Trubridž naredio je da im se donesu stolice i duga tri sata oni su ostali tamo, pričajući. O čemu su razgovarali? Šta razmišljaju u svojim dugim ćutanjima, rečitijim od reči? Najposle, torpiljer je spreman i kralj se može ukrcati.
Svi su brodovi otišli, ali regent je ostao na albanskoj obali. Jedan deo njegove vojske još je u opasnosti; on ne napušta svoje poslednje vojnike koji idu putem prema Draču; njihova sudbina biće i njegova.
On prolazi, miran, usred njih; njihova iskušenja ublažava njegova pojava; njihova surova rezignacija očeličava njegovu hrabrost. Bolujući još od posledica jedne operacije koju je morao izdržati nekoliko dana pre napuštanja Skadra, on se teško drži na konju; katkad dopušta da ga nose. Jednostavno, plemenito, on prati svoju vojsku na njenoj Kalvariji“.
„HOTEL“ NA JELAKU Imao sam čast i uživanje da budem na frontu često zajedno sa princom-regentom Aleksandrom i on mi je rekao da smatram njegov logor u Jelaku kao „svoj hotel“, ako tuda budem prolazio. Svaki put našao sam ga orna, jednostavnog, dobrog druga.
Uloga princa Aleksandra prema saveznicima Srbije nije bila uvek laka, naprotiv. U više mahova, govorio sam o antipatiji, čak o otvorenom neprijateljstvu na koje je nailazio Solunski front kod izvesnih saveznika. Princ-regent je bio primoran da se neumorno bori da bi se dobilo bar što je najnužnije da se može održati front i, eventualno, da se može napredovati.
Vrlo slabo podržavan u svom naporu za propagandu i objašnjenje srpske stvari od strane krfske vlade, žalio sam se jednog dana princu Aleksandru, govoreći mu da sam donekle obeshrabren da se borim ne protiv neprijatelja nego protiv inercije prijatelja koji mene podržavaju.
„Jadni moj prijatelju“, kazao mi je princ, „ja radim samo to i radiću to celog svoga života. Svi moji neprijatelji zajedno nisu mi učinili ni polovinu neprijatnosti koliko su mi ih stvorili moji prijatelji“.
Ali, regent je imao muško srce. I on je usvojio devizu francuskog „poalia“: „Savladaćemo ih“, i on ih je savladao. Eto kakva su bila dva velika srpska ratna šefa, duhovni šef Petar I i stvarni šef princ-regent Aleksandar. Oni su bili dostojni naslednici velikih srpskih kraljeva iz Srednjeg veka.
Kraj

Светли лик цара Николаја настанио се у срцима Срба
Извор :Српска православна црква

17. Новембар 2014 – 16:12

Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила на освећењу споменика императору Николају II 16. новембра 2014. године у Београду
Преосвећени архипастири, драги оци, браћо и сестре!
Ево нас, освештасмо споменик руском императору и мученику Николају II, подигнут на прекрасном месту у Београду. Налазећи се данас пред овим спомеником, одужујемо се последњем руском самодршцу, чији се светли лик и име поштује далеко ван граница наше Отабџине, настанивши се у срцима Срба.
У августу када је Аустроугарска напала Србију, цар је без колебања одговорио на позив за помоћ српског принца регента Александра. Руски император није желео рат, није желео жртве нити проливање крви, што обавезно прати сваки војни сукоб. Али, пошто је исцрпео све покушаје за очување мира, објавио је мобилизацију руске армије, преузевши на своја плећа огроман терет моралне одговорности.

Ношени таласом патриотизма, првих дана и месеци Великог рата војници су као један пошли за својим врховним вођом. Али касније је наш народ заведен, и одрекавши се цара, Отаџбине, вере, привучен обећањима о социјалном благостању и једнакости, срушио је сопствену земљу и светиње предака. Цар Николај и његова породица су, боравећи у потпуној самоћи у кући породице Ипатјев у Јекатеринбургу на Уралу, сачували своју чврсту веру, посвећеност Богу и љубав према Русији. Оно што ми знамо о последњим данима живота ове породице јесте задивљујуће истински хришћански однос према патњи, понижавању и самој смрти.

У совјетско време у нашој земљи су покушавали да избришу сећање на Императора Николаја II и да оцрне период његове владавине, представљајући људима лик реакционара, који је представљао упориште социјалне неправде и извора свих невоља. Време је ставило све на своје место. Данас у нашој земљи име последњег руског императора многи људи везују за жртвени подвиг служења и посвећености Отаџбини и хришћански дух самопрегора за ближње.
Радује нас што се и у српском народу чува љубав према цару Николају, који је тако много учинио да Србија остане слободна земља. За све Србе руски император је важна историјска личност, изузетна по свом значају. Срби га поштују не само као државника и светитеља Православне Цркве, већ и као заштитника српског народа.
Желео бих да се срдачно захвалим свима онима који су учествовали у припреми, промоцији и реализацији пројекта стварања тог значајног споменика, како са руске, тако и са српске стране. Изражавамо посебне речи захвалности властима Русије и Србије, црквеним великодостојницима Српске Патријаршије, дародавцима и добротворима који су дали свој допринос изради споменика, вајарима и идејним творцима читаве замисли.
Изражавам наду да ће сваки човек који буде долазио на ово место одати почаст и поштовање жртвеној љубави императора Николаја II према Србији и њеним становницима. Уверен сам да ће споменик који је подигнут постати очигледан симбол тесних веза између наша два народа, које се ослањају на заједничку прошлост и садашњост, а усмерене су ка будућности.
Молитвама светог цара мученика Николаја нека сачува Господ у миру, на много година и у благостању, народе Србије и Русије.
САОПШТЕЊЕ САБОРА
САБОР МОНАРХИСТА СРБИЈЕ је поносан што је својим скромним доприносом један од иницијатора идеје за подизање споменика Цару Николају II још 2011 годинe у Београду.Била нам је част што смо присуствовали освећењу споменика Цару Николају II у присуству Патријарха московског и све Русије Кирила, свесни чињенице колико су наша два народа повезана кроз историју и будућност.
Инфо служба

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Обавештење за медије
14. Новембар 2014 – 13:26

Чин освећења споменика цару Николају, у улици краља Милана у Београду обавиће се у недељу, 16. новембра 2014. године, у 12.30 часова после торжествене Патријарашке Литургије у храму Светог Саве која почине у 9 часова.

Овај свечани чин обавиће Патријарх московски и све Русије г. Кирил у присуству Патријарха српског г. Иринеја и великодостојника Српске и Руске Цркве као и високих државних и градских званичника.
• Саопштења
|

Извор:Срапска православна црква
9. Новембар 2014 – 19:37

На позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил учиниће, од 14. до 16. новембра 2014. године, званичну (мирну) посету Српској Православној Цркви.
Патријарх Кирил ће допутовати у пратњи више архијереја и свештеника. Патријарх српски Иринеј, архијереји и свештенство наше свете Цркве дочекаће високе госте на београдском аеродрому Никола Тесла.
Доксологија ће бити служена у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила у петак, 14. новембра 2014. године, са почетком у 12 часова.
Истога дана предвиђени су сусрети поглавара Руске Православне Цркве са највишим државним званичницима, као и додела почасног доктората патријарху Кирилу од стране Универзитета у Београду.
Очекује се, 15. новембра 2014. године, у 10 часова, посета Патријарха московског манастиру Раковици, где би он служио помен блаженопочившим патријарсима Димитрију и Павлу.
Истога дана у 13 часова, свјатјејши патријарх Кирил осветиће на Новом гробљу Руски некропољ и спомен-костурницу руских војника палих у првом светском рату.
У 14 часова поглавари двеју Цркава, у присуству највиших државних и градских руководилаца, осветиће новопостављени споменик цару Николају Романову у улици краља Милана у Београду.
У недељу, 16. новембра 2014. године, са почетком у 9 часова поглавари двеју сестринских Цркава и више архијереја, свештеника и ђакона, служиће саборно свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светога Саве на Врачару.
Овим поводом позивамо сав верни народ да узме молитвеног учешћа у овом, за нашу Цркву, историјском догађају.

САОПШТЕЊЕ САБОРА МОНАРХИСТА СРБИЈЕ
У мају 2014. приликом посете Амбасади Русије предали смо Одлуку Председништава Сабора Монархиста Србије којом је покренута иницијатива за подизање споменика у Београду Цару Николају II Романову.
Позивамо све монархисте и све друге да се придруже овом великом догађају 15. новембра 2014 у 14 часова и увеличају овај догађај и поштовање Патријарху московском и све Русјије Кирилу Русије. Инфо служба Сабора