Архива за фебруар, 2018

УСТАНАК У ОРАШЦУ И СРЕТЕЊСКИ УСТАВ
Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Устав Књажевства Србије (Уставъ Княжества Сербїе) је први устав кнежевине Србије донет у Крагујевцу 1835. године. Познат је као Сретењски устав зато што је изгласан на скупштини која је започета на хришћански празник Сретење Господње, тада 14. фебруара. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.
Орашачка скупштина на којој су народни прваци из београдске и крагујевачке нахије одлучили да дигну устанак и за устаничког вођу изабрали Карађорђа није обичајна скупштина кнежинска. Прво стога што је била тајна па је за њу знао само најужи круг одабраних људи, а друго стога што је била устаничка, конспиративна, и што је имала за циљ да изврши два важна закључка једног ранијег, још ужег скупа народних првака, одржаног у Орашцу 8. новембра 1803: да закључи дизање народног устанка у Београдском пашалуку и изабере устаничког вођу. Она је, у ствари, скуп револуционарних народних кнезова и других првака и старешина, измешан са лицима свештеничког чина с једне, и хајдучким старешинама с друге стране, одржан на тешко приступачном и скровитом месту, у рану зору. Непосредан повод за њено одржање, као и за сам устанак, била је сеча кнезова и народних првака коју су вршиле дахије, и тешко стање које је у земљи владало под системом дахијске управе.
2. фебруара 1804, на Сретење, рано у саму зору, постављене су јаке страже око места на коме ће се одржати скупштина. Учесници који су дан пре или у току ноћи стигли са разних страна у Орашац скупљали су се више Марићевића Јаруге, код два велика бреста, на једном заравњу опкољеном са свих страна густим лугом. Карађорђе, који је био главни организатор ове устаничке скупштине, приказао је положај у коме се налази Београдски пашалук откако се налази под дахијском управом и изнео циљ овога састанка. Од свих кнезова, првака и хајдучких сгарешина колико их је било на овој скупштини, није био ни један који би био против тога да се диже устанак. Кад се поставило питање воћства показала се иста такова једнодушност: иако је Карађорђе означио нека за то способна и угледна лица, као Станоја Главаша, Вула Илића Коларца, кнеза Марка Савића и Теодосија Марићевића, како устаници тако и предложена лица одбили су ту кандидацију, па је за вођу устанка, за врховног Вожда, изабран Карађорђе који је примио избор тек после дужег опирања и када му је неколико пута поновљено да народ жели да га у устанку воде људи личних особина Карађорђевих.
Кад се Карађорђе примио избора, буковички прота Атанасије обукао је епитрахиљ, запалио воштаницу, благословио избор и народне закључке и присутне заклео на верност Вожду и устанку. Крстом је Атанасије Антонијевић благосиљао Карађорђеве устанике.Изабрани Вожд пољубио се са сваким од присутних. После тога дана, устанак је отпочео одмах тако да већ 4. фебруара 1804 аустријске пограничне власти поуздано знају да у суседној Србији пламти устанак и да су се „на оружје дигли хришћански Срби“.