11.5.2025

Свeти aпoстoли Jaсoн и Сoсипaтр и други сa њимa

Св. апостоли Јасон и Сосипатер, и Керкира девица

Прва двојица беху од Седамдесет апостола, а последња беше кћи некога цара са острва Крфа. Јасона и Сосипатра спомиње апостол Павле (Рим. 16, 21) и назива их рођацима својим. Јасон је био родом из Тарса као и сам апостол Павле, а Сосипатер из Ахаје. Први беше постављен од апостола за епископа Тарсијског а други за епископа Иконијског. Путујући и проповедајући Јеванђеље ова два апостола стигоше на острво Крф, где успеше да саграде цркву у име св. Стефана првомученика и да придобију неке незнабошце за цркву. Цар тога острва баци их у тамницу, где беху затворени 7 разбојника: Саторније, Јакисхол, Фаустијан, Јануарије, Марсалије, Ефрасије и Мамије. Ову седморицу апостоли преведоше у веру Христову и од вукова направише јагањце. Чувши цар за то нареди да се та седморица уморе смрћу у врелој смоли. И тако они примише венац мученички. Када по том цар истјазаваше апостоле, кћи његова девица Керкира, гледаше с прозора муке Божјих људи, па сазнавши због чега их муче, и сама се огласи хришћанком и раздаде све своје наките сиромасима. Разгневи се цар на кћер своју, и затвори је у нарочиту тамницу, па пошто не успе да је тиме одврати од Христа, нареди те запалише тамницу. Тамница изгори, но девица оста жива. Видећи то чудо многи се народ крсти. Разјарени цар тада нареди те му кћер привежу за дрво и стрелама је убију. Они који повероваше у Христа побегоше од страшнога цара на оближње острво и скрише се. Цар пође лађом да их похвата, но лађа потоне у мору, и тако нечестиви погибе као негда фараон. Нови цар прими веру Христову, крсти се и доби име Севастијан. Јасон и Сосипатер слободно проповедаху Јеванђеље и утврђиваху Цркву Божју на Крфу до дубоке старости, и ту скончаше земни живот свој, и преселише се у дворе Господње.
 
Св. муч. Максим, Дада и Квинтилијан

Пострадали у време Диоклецијана. Беху суђени и мучени од војводе Тарквинија. После тамновања и мучења посечени мачем. 3. Св. муч. Тибал. Словенин из Паноније. У време Диоклецијана беше страшно мучен за веру Христову, и пострада у месту Цибалу.
 
Песма из пролога
 
Девица Керкира, и нежна и чиста,
Из царскога двора чу за име Христа,
И то свето име срцем јој завлада,
Те готова беше за њег' да пострада.
Отац ћерку учи, но како? и чему?
— Бог је један, оче, поклони се Њему!
Његова је љубав кроз Христа јављена,
Том љубављу сад сам и ја ујазвљена.
Ја не жалим себе, нит' се мука бојим,
Ти што хоћеш чини, ја пред Богом стојим. —
У пламену стоји Керкира девица,
Тиха, кротка, светла, као голубица.
Црвен пламен букти, сва тамница пуца,
Керкирино срце небојазно куца,
У срцу се гнезди молитва и нада,
Тиме она огањ не огањ њу свлада,
Устрељена дева љубављу божанском,
Растави се лако с таштином земаљском,
Тело јој разнеше смртоносне стреле...
Господ прими душу девице свецеле.
 
 
РАСУЂИВАЊЕ

Тајна нашег спасења закључује се у појави Бога међу људима у телу људском. Св. Мелитон Сардијски пише: „Дела Христова после крштења показала су и доказала свету, да је у телу Његовом скривано Божанство. Будући Богом Он је био и савршеним човеком. Он нам је јавио два Своја јестества: Божанство чудесима, учињеним кроз три године после крштења, и Човечанство кроз оних 30 година, када је немоћ телесна скривала знаке Његовог Божанства, мада је Он био истински предвечним Богом." — Начин сједињења Божанства с Човечанством тешко је појмљив, но догађај појаве Бога као човека међу људима савршено је појмљив из појма о љубави Божјој према људима. Ни свет као догађај није више појмљив — може се рећи да је чак и мање појмљив — него догађај над догађајима: ваплоћење Бога.
 
СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам вазнесење Господа Исуса, и то:
1. како Он изводи ученике Своје на брдо према Витанији;
2. како Он уздигнутим рукама благосиља ученике;
 
БЕСЕДА

о тражењу лица Господњега
Тражим лице твоје Господе! — Покажи
свијетло лице твоје слуги својему! (Пс. 27, 23; 31, 16).
Цар Давид тражаше оно што прости рибари добише нетражено. Цар се превијаше у мраку чезнући да види светло лице Господње, које се показа простим рибарима у свом сјају своме. Цар Давид припадаше времену чекања, а ученици времену испуњења. Тамо је само наговештај доласка Господњег, овде долазак. Тамо слутња и маштања о лицу Господњем, овде сјај и красота самога тога лица. Сјајно беше лице Господње и пре васкрсења, а колико тек сјајније по васкрсењу! Неугасиви пламен Божанства скриваше се иза иконе тела Његовог, и сијаше кроз ту телесну икону. И ученици Га гледаху нетремице, и радоваху се срцем. Четрдесет дана гледаху прослављено тело Његово; и радоваху се срцем!
О браћо моја, потражимо и ми сјајно лице Господње, да би осетили насладу којом се ангели небески опијају. Ако га будемо с чежњом тражили у овоме животу, видећемо га бар у оном; но ако га не тражимо у овом животу, не ћемо га видети ни у овом ни у оном. Чезнимо, браћо, за. лицем Христовим! Свака Његова реч показује нам једну црту лица Његовог. Сваки Његов апостол показује нам понеку особину лица Његовог. Свако Његово дело показује нам неку црту лица Његовог. Сваки Његов светитељ показује нам понеки зрак светлог лица Његовог. Са чежњом, браћо, испитујмо лице Господње. Састављајмо зрак са зраком, док се не покаже цело сунце. Угнездимо то Сунце у дубину срца свога, да изнутра обасја дворе наше телесне. Тај неисказано слатки виноград усадимо у срце своје, да би окусили оно бесмртно пиће, којим се ангели опијају.
О Господе светлоносни, покажи светло лице Твоје слугама Твојим. Теби слава и хвала вавек. Амин.