19.4.2025

Свeти Eвтихиje Цaригрaдски, Светих стодвадесет мученика пострадалих у Персији - Велика субота

Свети Евтихије патријарх цариградски

Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.
 
Светих стодвадесет мученика пострадалих у Персији

Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство стодвадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа.
 
Песма из Пролога
 
Евтихије Христа цару сведочаше:
— Христос, рече, тело немоћно имаше,
Тело подложно и глади и болу,
Слично но не исто с телом на престолу.
Зрак раба на земљи Цар славе понесе
Но плот прослављену на небо узнесе.
Где би сузе биле у привидном телу?
Где зној, царе, крвав на привидном челу?
„Гладан сам!" „Жедан сам!" збораше Истина,
Зашто у лаж тераш Божијега Сина?
Кад глад Своју свету Он гладан сведочи
А ти Њему: сит си! говориш у очи?
Кад Он жедан виче док на крсту виси,
А ти Му одвраћаш: ниси жедан, ниси!
О велики царе, не збор" нечестије,
Иза твојих речи сам демон се крије.
Залуд цркве зидаш, када веру рушиш,
И залуд кандила, кад им светлост тулиш.
Христове су муке од свих мука веће,
Сва се историја око Крста креће.
Крст је за то чесан, целебан и страшан,
Што је извор бола, препун и издашан.
На Крсту је Христос — човек приковани,
Крв, зној и јецање — а не сан сањани.
 
 
РАСУЂИВАЊЕ

За једнога древног беседника прича се, да се трудио и дању и ноћу, да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!" На што он њему одмах одврати: „ни ја њему, да буде једини!" — Ако не можеш бити првокласни светитељ, као свети Антоније, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд, да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје.
 
СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам васкрсење Господа Исуса, и то:
1. како гробна плоча не пуче нити се печати на њој покварише;
2. како свесилни и кротки Господ не поквари гроб при Свом васкрсењу као што не поквари утробу девичанску при Своме рођењу.
 
БЕСЕДА

о победи над последњим непријатељем
Последњи ће се непријатељ укинути — смрт (I Кор. 15, 26).
Човеку је први непријатељ ђаво, други грех, трећи смрт. Господ Исус победио је сва три ова непријатеља рода људског. Својим понижењем победио је гордога ђавола; Својом смрћу победио је грех, а Својим васкрсењем победио је смрт. Победивши све непријатеље наше Он нас призива да узмемо учешћа у Његовој славној победи. Не да ми победимо, него само да се прибијемо уз Победиоца. Само Његова сила побеђује, само Његово оружје коси. Ми смо без силе и без оружја, а непријатељи наши су страшни. Али с Њим и уз Њега ми побеђујемо јаче од себе. По какву цену Он нам нуди Своју победу? По јевтину цену, браћо моја; по врло јевтину цену нуди нам Он најдрагоценију победу. Да се понизимо и покоримо вољи Божјој — то је цена, коју Он тражи, да би победио ђавола за нас. Да умремо себи, да умремо телесним жељама и страстима — то је цена, коју Он тражи, да би победио грех за нас. Да живимо Њему а не себи, да уселимо Њега у срце своје — то је цена, коју Он тражи, да би победио смрт за нас. Он је победио све непријатеље јавно и потпуно, но ово је цена, по коју Он нуди Своју победу свакоме од нас. Апостол говори: Богу хвала који нам даде побједу кроз Господа нашега Исуса Христа (I Кор. 15, 57).
О васкрсли Господе, обасјај нас и оснажи и излечи победом Твојом! Благодарни ми Ти уздижемо славу и хвалу вавек. Амин.

-

Велика Субота

ВЕЛИКА СУБОТА (грч: Μεγάλο Σάββατο), посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Начин прослављања

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Народни обичаји

Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..". Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или "масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.