<< Претходни [ Свeти Maртин Испoвeдник ] Следећи >> |
Св.
Мартин исповедник, папа Римски
Постао папом 5 јула 649 год. баш у време јаросне распре православних с
јеретицима монотелитима (јединовољницима). Цароваше тада Констанс II,
унук Ираклијев, а патријарх цариградски беше Павле. Да би успоставио
мир у цркви сам цар написа књижицу Типос, која би веома по вољи
јеретика. Папа Мартин сазва сабор од 105 епископа, на коме се осуди ова
књижица царева. У исто време написа папа писмо патријарху Павлу молећи
га да се држи чисте вере православне и да цара саветује, да се окане
јеретичких мудровања. То писмо ражљути и патријарха и цара. И цар посла
некога војводу Олимпија у Рим, да доведе папу везана у Цариград.
Војвода се не дрзну везати папу, али наговори једног војника, да га
мачем убије у цркви. Но када војник уђе у цркву с мачем скривеним, на
једанпут ослепи. Тако Промислом Божјим Мартин избеже смрт. У то време
нападаху Сарацени на Сицилију, и војвода Олимпије оде у Сицилију, где и
умре. Тада сплетком патријархајеретика Павла цар посла другог војводу,
Теодора, да веже и доведе папу под оптужбом, да он, папа, стоји у
дослуху са Сараценима, и да не штује Пречисту Богоматер. Када војвода
стиже у Рим и прочита оптужбу против папе, овај одговори, да је то
клевета, да он нема никакве заједнице са Сараценима, противницима
Хришћанства, „а пречисту Богоматер ако ко не штује и не исповеда и њој
се не клања, да буде проклет и овога и онога века". Но то не измени
одлуку војводину. Папа би везан и доведен у Цариград, где болан
преболан лежаше дуго у тамници, мучен тескобом и глађу, док најзад не
би осуђен на прогонство у Херсон, где поживе 2 године и сконча предав
душу своју Господу, ради кога је много пострадао, 655 год. На две
године пре њега умре окајани Павле. И кад га цар посети пред смрт, он
окрете главу дувару и плакаше исповедајући да је много грешио против
папе Мартина, и молећи цара да Мартина ослободи.
Св.
муч. Антоније, Јован и Евстатије
Сва тројица беху најпре незнабошци и поклоници огња. Беху слуге на
двору кнеза Литовског Олгарда у Вилни. Раније се именоваху: Круглец,
Кумец и Нежило. Сва тројица крштени од свештеника Нестора. Сва тројица
обешени, један за другим, на једном истом дубу, 1347 год. Тај дуб
хришћани посеку и саграде цркву у славу Свете Тројице, у коју положе
чесне мошти мученика, а на пању од дуба направе часну трпезу. Мошти
њихове су у Вилни.
Св.
муч. Ардалион Глумац
Био је најпре глумац комедијант. Ради увесељења народа он је најрадије
играо улогу мученика за веру исмејавајући хришћане на све могуће
начине. Но када наста гоњење хришћана у време Максимијана, његов дух се
потпуно промени. Он пред народом викну велегласно, да је он хришћанин,
и да се не шали. Због тога би Ардалион суђен, и пострада за Христа, и
умре привезан на усијану гвоздену лесу, одигравши тако праву и чесну
улогу мученика.
Песма
из Пролога
Свети Мартин папа пред Сенатом збори:
— Нека ми се тело скрши и сагори,
И најљуће муке радосно поднећу;
Но праве се вере ја одрећи не ћу.
Спаситељ је благи Бог и Човек био,
Два јестества разна с две воље носио,
Но оба јестества у једној личности,
И обадве воље у једној светлости.
Такву су нам веру сви Оци предали,
За такву су веру многи пострадали.
Нек пострадам и ја, од свих јевтинији,
Слуга свог Господа, од свих најгрешнији! —
Тако Мартин веру исповеди свима
И истину рече пред јеретицима.
О што човек вреди, кад се Бога боји:
Над људима малим к'о планина стоји!
РАСУЂИВАЊЕ
„Монаху приличи љубити Бога као син, и бојати Га се као роб", вели св.
Евагрије. Наравно, то приличи и сваком хришћанину, ма он и не био
монах. Велика је уметност сјединити љубав према Богу и страх од Бога. И
многи други Свети Оци кад год говоре о љубави истовремено напомињу и
страх, и обратно. Св. Златоуст у својој беседи „о савршеној љубави"
говори у исто време о казни и пакленим мукама. Зашто? За то што и
велика човечја љубав према Богу без страха неосетно прелази у гордост;
а велики страх опет без љубави одводи очајању.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам васкрслог Господа Исуса, и то:
1. како се јави ученицима на обали језера и ослови их: дјецо!
2. како им опет напуни мреже рибом, и они Га познаше, но не смедоше
питати: ко си ти?
БЕСЕДА
о личном опиту свију
апостола
Што чусмо, што видјесмо очима
својима, што расмотрисмо и руке
наше опипаше... то јављамо вама (I Јов. 1).
Ето каква је апостолска проповед! Апостоли не говоре као светски
мудраци, нити као философи, а најмање као теоретичари, који стварају
претпоставке о нечем, да би нешто пронашли. Они говоре о стварима, које
они нису тражили, но које су њих неочекивано окружиле, о факту, кога
нису они нашли него који је њих, тако рећи, изненадно нашао и спопао.
Они се нису бавили духовним истраживањима, нити су изучавали
психологију, нити су се још мање занимали спиритизмом. Њихово занимање
био је риболов — једно скроз чувствено, телесно занимање. И кад су
ловили рибу њима се јавио Богочовек и опрезно и лагано почео уводити их
у једно ново занимање, у службу Себи. Они Му нису одмах поверовали,
него су још опрезније и лаганије, са страхом и недоумицом и многим
колебањем, прилазили к Њему и распознавали Њега. Док нису много пута
видели очима својим, и док нису много пута расмотрили и рукама опипали.
Њихов доживљени факт је надприродан, но њихов метод распознавања тога
факта скроз је чувствен и позитивно-научан. Ниједан модеран научник не
би се могао послужити позитивнијим методом у упознавању Христа.
Апостоли су видели не једно чудо него многобројна чудеса; они су чули
не једну поуку него толико поука, колико се не би могло написати у
многе књиге; они су гледали васкрслог Господа пуних 40 дана, с Њим
ходали, с Њим разговарали, с Њим јели, Њега додиривали. Речју: они су
лично и из прве руке имали хиљаде чудесних факата, којима су сазнали и
утврдили један крупан факт, на име: да је Христос Богочовек, Син Бога
Живога, човекољубиви Спаситељ људи и свесилни Судија живих и мртвих.
О Господе васкрсли, утврди нас у вери и ревности Твојих светих
апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.